Pravoslavni običaji

Smrt je sastavni deo života i po hrišćanskom verovanju ona je prelazak iz ovozemaljskog kratkog života u večni nebeski život. Prelazak u večni život nije nešto neprirodno nego oslobađajuće jer smrću se duša oslobađa iz materijalnog sveta i odlazi kući. 

Kada se dogodi smrtni slučaj porodica umrlog se nađe pred mnogim problemima. Sa obzirom na to da smo primetili da mnogi ljudi bivaju izgubljeni i ne znaju šta sve treba da rade napisaćemo ovde neke osnovne naznake o obavezama i običajima koji bi se trebali ispoštovati kada neko umre. 

O smrti najpre treba obavestiti najbližu rodbinu i prijatelje a zatim će oni obaveštavati ostale poznanike.

IZJAVE SAUČEŠĆA

Najbliži odmah dolaze u kuću pokojnika kako bi se našli pri ruci ožalošćenoj porodici. Mogu da donesu...
piće, namirnice ili kafu jer se može dogoditi da ako je smrt iznenada nastupila toga nema dovoljno u kući. Običaj je da se oni koji navrate da izjave saučešće ponude pićem i slanim pecivima. Slatko se ne služi pri ovakvim prilikama. Ko je u mogućnosti treba porodici da ponudi i novčanu pomoć dok sahrana ne prođe i to kao pozajmicu ili bespovratnu pomoć. Bliski prijatelji dolaze u kuću da porodici izjave saučešće čim čuju za smrt a ostali to čine na sahrani pre opela.

SVEŠTENIK

Ukoliko porodica želi sveštenika na sahrani važno je obavestiti nadležnog sveštenika na vreme o danu, mestu i vremenu sahrane. Za obred sahranjivanja treba pripremiti kuvanu pšenicu, flašu crnog vina i flašu pomešanog vina sa uljem. Kuvana pšenica se zove panaija i ne sprema se u kući pokojnika nego je sprema neka starija žena koja više nema nameru da rađa decu. Pri završetku opela sveštenik će pozvati sve prisutne na poslednje celivanje (opraštanje) i tom se prilikom treba celivati krst koji se nalazi na sanduku na mestu gde je glava pokojnika. To prvo čine članovi porodice a zatim svi prisutni na opelu.

CRNINA

Crna boja je znak žalosti i ona se oblači što pre a obavezno se mora imati za sahranu. Crnina ne mora biti novokupljena nego se iz postojeće garderoba izdvoje odgovarajuće stvari. Crne pločice nose muški članovi najuže porodice a žene nose crninu u 6 nedelja ili do godinu dana. Trudnice ne treba da nose crninu.

SAHRANA

Sahrana se obavlja na grobljima po izboru porodice na novo grobno mesto ili na postojeće ali je potrebno da prođe 10 godina od sahrane člana familije koji je tu položen. Pored opela kojeg obavlja sveštenik običaj je da neko održi kraći govor u znak sećanja na pokojnika. Kada se kovčeg spusti u zemlju može se prići i ubaciti grumen zemlje uz izgovaranje reči: "neka mu je laka zemlja". U raku se ubacuju i trake kojima su vezani peškiri osobama koje nose kovčeg dok peškire oni zadržavaju kao poklon. Ukupno je potrebno 11 peškira nabaviti za obred sahranjivanja. Četiri pogrebnicima, dva na barjak, četiri popovima i jedan za daću da gosti obrišu ruke nakon pranja što je ritual prilikom ulaska u prostoriju u kojoj će se obaviti daća. Na daću se trebaju obavezno odazvati kumovi i najbliži prijatelji a ostali kako mogu. Na čelu stola se postavlja prazan tanjir i jedno mesto na kojem niko ne sedi. To je namenjeno pokojniku. Treba napomenuti da pravoslavna crkva ne zahteva posluženje hrane posle sahrane nego je to narodni običaj. Crkva poropisuje samo služenje panaije za pokoj duši pokojnika. Na sahranu je po pravoslavnom običaju potrebno poneti sveću i običaj da se nose venci i suze nisu odobreni od strane crkve ali su prihvaćeni kao narodni običaj. Porodica postavlja jednu suzu na sanduk koja se spušta u zemlju zajedno sa sandukom i venac sa trakom na kojoj je ispisana poslednja pozdravna poruka pokojniku. 

Sutradan posle sahrane na grob odlaze članovi najuže porodice i ne nosi se ništa od hrane nego se samo pali sveća i kandilo.

ČETRDESET DANA

Na četrdeseti dan od sahrane daje se parastos koji se obavlja u crkvi ili na groblju pokojnika. Tada na groblje izlaze članovi porodice i prijatelji koji su bili na sahrani. Ukoliko neko nije mogao da dođe na sahranu ovo je prilika da isprati prokojnika. Ukoliko je nemoguće obaviti parastos na tačno 40 dana on se obavlja u prvu subotu pre isteka 40 dana od sahrane. Za pomen sa poziva sveštenik, spreme se vino i žito kao za sahranu i 40 svećica koje se podele prisutnima da ih drže u ruci za vreme trajanja parastosa. Može i više svećica ako ima više prisutnih. Na Pomen se ne nosi vino pomešano sa uljem. Za parastos se može na groblje izneti skromna količina hrane i to posne koja se posle razdeli siromašnima. Red je da se posluži i neko alkoholno piće prisutnima. Ukoliko se parastos obavlja u crkvi onda se služi sama panaija i vino ili rakija a hrana se u hram ne unosi.

GODIŠNICA

Na godišnjicu se treba podići spomenik i obaviti parastos na kojem su prisutni članovi porodice, kumovi i prijatelji. Običaj je da se iznese hrana na groblje. Ako se poziva sveštenik opet se spreme panaija i vino. Može se obaviti ručak u restoranu ili kod kuće. Ovo je kraj ciklusa posmrtnih obreda kod pravoslavnih hrišćana.