Sahrana je prošla. Život se mora nastaviti. Treba
završiti obaveze u vezi sa sahranom, mnogima zahvaliti, rešiti zakonske
formalnosti po državnim kancelarijama, zakazati ostavinsku raspravu i slično.
Koristiće nam ta zauzetost da nas ne savlada i ne zarobi tuga koja će ipak sa
vremena na vreme izbijati iz naše duše, pogotovo kada ostanemo sami noću. Na duže vreme nećemo moći da
potisnemo tugu i stresove koji su se ...u nama nataložili u vezi sa smrću osobe sa kojom smo bili najuže povezani.
Takvi gubici uvek izazivaju duboku krizu kod onih koji
ostaju: „Ja to ne mogu da podnesem! Moj je život ostao bez smisla...“ Neko će u
svojoj boli prigovoriti Bogu: „Kako si to mogao da mi uradiš?!“ Uzrok takvom
očaju može biti samosažaljenje i sebičnost. Pravi znak ljubavi prema pokojniku
je da mu se od srca zaželi blaženi i večni život kod Boga i da ga prepustimo
neizmernoj Božijoj milosti i molimo se da mu Bog dušu prosti i prihvati ga u
svoje okrilje. To će nas smiriti i ko se tako ponaša doživeće svog pokojnika
mnogi intimnije i neposrednije.
Pored ovoga smrt može biti i urok mnogih
samoprebacivanja tipa: „Tolike sam svađe i neporazume trebala da izbegnem...
Zašto mu nisam posvećivala više ljubavi i pažnje...? Toliko sam je puta
povredio a nisam se izvinio... Da sam bar bila tolarantnija, strpljivija,
spremna da ga saslušam...
To je zato što sada čovek mnogo toga vidi u drugačijem
svetlu. Ali sama rečenica: „Sada je kasno“ samo još dodatno opterećuje našu
savest. Ima ljudi koji zbog ovoga sebe samokražnjavaju i ne prihvataju utehu ni
od ljudi ni u veri, gase se polako, zapostavljaju druge članove svoje porodice i odlaze u bolest pa i smrt na kraju. Sve
samo zato što ubede sebe da prema pokojniku moraju da ostanu neutešeni.
